Der am Sonntagmorgen verstorbene kroatische Sänger Oliver Dragojević war eine Legende zu Lebzeiten. Für Balkan Stories erinnert sich der kroatische Musikjournalist und Schriftsteller Vid Jeraj an ein Gespräch mit dem Sänger. Und versucht ihn in seinem kurzen und literarischen Kommentar kritisch wie würdigend einzuordnen.

S Oliverom Dragojevićem sam razgovarao jednom preko telefona, povodom njegovog nastupa u Londonu, mislim, da ima 15 godina, a njemu se baš nije dalo…

Svaka ga je šuša zvala na telefon da joj nešto kaže, uopće da je bio raspoložen, ništa.

Mojoj generaciji on je bio pjevač „Cesarice“, koji se ugurao nekako u off trenutka kad bismo ugasili soundtrack Pulp Fictiona i sjeli na kauč i prestali biti jako cool, a iz susjedne zgrade bi dopro a capella zborski pjev do nas. Sin mu se nešto pokušavao probiti nekim pop-hitićima, ali je naišao na slab odaziv, tako su mi rekle splitske darkerice s kojima sam studirao.

Meni se pričalo s njim o njegovim croonerskim danima, kad je od 1967. do 1972. živio kao barski umjetnik u pečalbi na švedskim i njemačkim turističkim trajektima. Što mu znače Randy Newman ili Ray Charles, iako mu nije bio stran Michael Bolton, to je generacija koja se 80-ih sjeća kao godina debelih krava…

A ja, šta sam znao o tome, na 80-e sam gledao s visoka, kao oni Take-the-Money-and-Run-surferi iz „Point Break“. A njemu  90-e nisu sjele nikako. Poput De Niroovog junaka koji klincu kaže kako su velike žene poput velikih boksača, jer se pojavljuju svakih 10 godina, „Cesaricu“ je dočekao kao spas. „Ka cviće bez vode“, znao je on dobro što znači taj stih.

Šansa da ipak malo popravim to svoje šalabajzanje po opusu koji ne poznajem, jer sam to slušao eventualno pri kolektivnom pojanju na Matejuški ili na studentskim afterima, bila je kad je njegova nećakinja objavila debut-album, „Runjić in Blue“.

A jesam li u tome uspio, kao i kod većine mojih tekstova, postoje podijeljena mišljenja.

Sic transit gloria mundi.